Datasets:
cminja
/
sr-wiki-ds

Dataset card Data Studio Files Community
text
stringlengths
2
130k
Nasuprot tome, Vong je predložio četvorokomponentno rešenje pitanja smisla života, sa četiri komponente - svrha, razumevanje, odgovornost i uživanje (eng. PURE - Purpose, Understanding, Responsibility, Enjoyment): Ovako, osećaj značaja prožima svaku dimenziju smisla, a ne predstavlja poseban faktor.
Iako većina istraživača iz psihologije smatra smisao života subjektivnim osjećajem ili presudom, većina filozofa (npr. Tadius Mec, Danijel Hajbron) predlažu da postoje i objektivni konkretni kriterijumi za ono što predstavlja smisao u životu.
Vong je predložio da smislenost života ne zavisi samo od subjektivnih osjećaja, već, važnije, od toga da li je postizanje cilja i život neke osobe u celini značajan prema nekim objektivnom normativnom standardu.
Filozofske perspektive o smislu života su one ideologije koje objašnjavaju život u smislu ideala ili apstrakcija koje ljudi određuju.
Platon, Sokratov učenik, jedan je od najranijih, najuticajnijih filozofa.
Njegov ugled dolazi od njegovog idealizma da veruje u postojanje univerzala.
Njegova Teorija formi predlaže da univerzali ne postoje fizički, kao što postoje predmeti, već kao nebeski oblici.
U dijalogu Država, Sokratov lik opisuje Oblik dobrog.
Njegova teorija o pravdi u duši odnosi se na ideju sreće koja je relevantna za pitanje smisla života.
U platonizmu, smisao života je u ostvarivanju najvišeg oblika znanja, što je Ideja (oblik) dobrog, iz kojeg sve dobre i pravične stvari dobijaju korisnost i vrijednost.
Antisten, Sokratov učenik, prvi je predstavio teme cinizma, navodeći da svrha života živi u životu Vrline koja se slaže sa Prirodom.
Sreća zavisi od toga da li je neko samouveren i gospodar svog mentalnog stava; patnja je posledica lažnih presuda vrednosti, koje uzrokuju negativne emocije i istovremeno zlobni karakter.
Cinični život odbacuje konvencionalne želje za bogatstvom, moći, zdravljem i slavom, oslobađajući se imovine stečene u konvencionalnom postupku.
Kao razumna stvorenja, ljudi mogu postići sreću kroz rigoroznu obuku, tako što će živeti na način prirodan ljudima.
Svet podjednako pripada svima, tako da je patnja prouzrokovana lažnim presudama o onome što je vredno ili što je bezvredno po običajima i konvencijama društva.
Aristip iz Cirene, učenik Sokrata, osnovao je ranu sokratsku školu koja je istakla samo jednu stranu Sokratovog učenja - da je sreća samo jedan od ciljeva moralne akcije i da je zadovoljstvo vrhovno dobro; stoga je hedonistički pogled na svet, odnosno telesno zadovoljstvo, intenzivnije od mentalnog zadovoljstva.
Cirenci preferiraju neposrednu zahvalnost dugoročnom dobitku odloženog zadovoljstva; poricanje je neprijatna nesreća.
Prosvetiteljstvo i kolonijalna era su promenili prirodu evropske filozofije i izveli je širom sveta.
Predanost i podređenost Bogu su u velikoj meri zamenjeni pojmovima neotuđivih prirodnih prava i potencijalima razuma, a univerzalni ideali ljubavi i saosećanja otvorili su put građanskim pojmovima slobode, jednakosti i građanstva.
Smisao života se takođe promenio, manje se fokusirajući na odnos čovečanstva sa Bogom, a više na odnos između pojedinca i njihovog društva.
Ova era ispunjena je teorijama koje izjednačavaju značajno postojanje sa društvenim poretkom.
Klasični liberalizam je skup ideja koje su nastale u 17. i 18. veku, iz sukoba između rastućih, bokatih, vlasničkih klasa i utvrđenih aristokratskih i verskih staleža koji su dominirali Evropom.
Liberalizam klasifikuje ljude kao bića sa neotuđivim prirodnim pravima (uključujući i pravo zadržavanja bogatstva ostvarenog sopstvenim radom), i tražio je način za uravnoteženje prava širom društva.
Uopšteno, smatra se da je individualna sloboda najvažniji cilj, zato što su samo kroz obezbeđenu slobodu druga inherentna prava zaštićena.
Postoji mnogo oblika i derivacija liberizma, ali njihove centralne koncepcije o smislu života vode tri glavne ideje.
Rani mislioci, kao što su Džon Lok, Žan Žak Ruso i Adam Smit, pronašli su smisao postojanja u radu i imovini i korišćenjem socijalnih ugovora za stvaranje okruženja koje podržava te napore.
Kantaizam je filozofija zasnovana na etičkom, epistemologičnom i metafizičkom radu Imanuela Kanta.
Kant je poznat po svojoj deontološkoj teoriji u kojoj postoji jedinstvena moralna obaveza, kategorički imperativ, izveden iz koncepta dužnosti.
Kantaisti veruju da se sve akcije obavljaju u skladu sa nekim osnovnim maksimom ili principom, a da bi postupci bili etički, moraju se pridržavati kategoričkog imperativa.
Jednostavno rečeno, test je da se mora univerzalizovati maksima (zamisliti da su svi ljudi postupili na ovaj način), a zatim da se vidi da li će i dalje biti moguće izvršiti maksima u svetu bez kontradikcije.
U Osnovama, Kant daje primer osobe koja želi da pozajmi novac bez namere da ga vrati.
Ovo je kontradikcija jer ako bi to bila univerzalna akcija, niko više ne bi pozajmljivao novac, jer bi se znalo da ga nikad neće vratiti.
Maksima ove akcije, kaže Kant, dovodi do kontradikcije u zamišljenosti (i stoga je u suprotnosti sa savršenom dužnošću).
Kant takođe negira da posledica dela na bilo koji način može doprineti moralnoj vrednosti tog dela, njegovo mišljenje je da je fizički svet izvan svoje potpune kontrole i stoga se ne može smatrati odgovorni mza događaje koji se pojavljuju u njemu.
Poreklo utilitarizma može se pratiti koliko i Epikur, ali kao škola, on se pripisuje Džeremiju Bentamu, koji je utvrdio da je priroda stavila čovečanstvo pod upravljanje dva suverena gospodara, bol i zadovoljstvo, te je iz tog moralnog uvida proisteklo Pravilo korisnosti: da je dobro ono što donosi najveću sreću najvećem broju ljudi.
On je definisao smisao života kao najveće načelo sreće.
Najvažniji predlagač Džeremija Bentama je Džejms Mil, značajni filozof njegovih dana, otac Džona Stjuarta Mila.
Mlađi Mil se obrazovao po Bentanovim principima, uključujući prepisivanje i rezimiranje većine dela njegovog oca.
Nihilizam sugeriše da život nema objektivnog smisla.
Sadašnja era videla je radikalne promene i u formalnim i u popularnim konceptima ljudske prirode.
Znanje otkriveno savremenom naukom je efikasno prepisalo odnos čovečanstva sa prirodnim svetom.
Napredak medicine i tehnologije oslobodio je ljude od značajnih ograničenja i oboljenja prethodnih vremena; i filozofija je promenila način na koji se shvataju odnosi ljudi sa samim sobom i sa drugima.
Pitanja o smislu života su takođe naišla na radikalne promene, od pokušaja ponovnog procenjivanja ljudskog postojanja u biološkom i naučnom smislu (kao u pragmatizmu i logičkom pozitivizmu) do napora da se meta-teoretiše o stvaranju smisla kao lične, individualno usmerene aktivnosti (egzistencijalizam, sekularni humanizam).
Pragmatizam zastupa stav da sve što je korisno i praktično nije uvek istinito, tvrdeći da ono što najviše doprinosi ljudskom dobru na duge staze je istinito.
U praksi, teorijske tvrdnje moraju biti praktično proverljive, tj. one bi trebalo da budu predvidive i testirane, i da bi, na kraju, potrebe čovečanstva vodile ljudsko intelektualno istraživanje.
Pragmatistički filozofi sugerišu da je praktično i korisno razumevanje života važnije od traženja nepraktične apstraktne istine o životu.
Vilijam Džejms je tvrdio da se istina može napraviti, ali ne i pronaći.
Prema pragmatičarima, smisao života se može otkriti samo preko iskustva.
Teisti veruju da je Bog stvorio univerzum i da je imao svrhu u tome.
Teisti takođe smatraju da ljudi traže smisao i svrhu svog života u Božjoj svrsi u stvaranju.
Teisti dalje tvrde da ukoliko ne postoji Bog da životu da krajnje značenje, vrednost i svrhu, onda bi život bio apsurdan.
Mocistički filozofi su verovali da je svrha života univerzalna, nepristrana ljubav.
Mocizam je promovisao filozofiju nepristrane brige - osoba treba jednako da se brine za sve druge osobe, bez obzira na njen odnos sa tim osobama.
Izraz ove neselektivne brige je ono što čini čoveka pravednim bićem u mocističkoj školi.
Ovo zastupanje nepristranosti bilo je meta napada drugih kineskih filozofskih škola, naročito konfučijanista koji su verovali da, iako ljubav treba da bude bezuslovna, ne treba da bude neselektivna. na primer, deca treba da vole svoje roditelje više nego neke slučajne strance.
Konfučijanizam prepoznaje ljudski prirodu u skladu sa potrebom za disciplinom i obrazovanjem.
Budući da je čovečanstvo podstaknuto i pozitivnim i negativnim uticajima, konfučijanisti vide cilj u postizanju vrline kroz jake odnose.
Ovaj naglasak na normalan život vidi se u citatu konfučijanističkog učenika Tu Vej Minga možemo shvatiti krajnji smisao života u običnoj ljudskoj egzistenciji. Legalisti su verovali da je pronalaženje svrhe u životu besmislen napor.
Za njih, samo praktično znanje bilo je dragoceno, pogotovo ono koje se odnosilo na funkcionisanje i performanse države.
Religijske perspektive o smislu života su one ideologije koje objašnjavaju život u smislu implicitne svrhe koju ljudi nisu definisali.
Prema Povelji o saučesnosti koju su potpisale mnoge vodeće religijske i sekularne organizacije sveta, srž religije je u zlatnom pravilu da treba postupati prema drugima onako kako biste želeli da oni postupaju sa vama. U islamu, krajnja svrha čovečanstva jeste otkrivanje njegovog tvorca Alaha (Boga) kroz Njegove znakove, i pokazivanje zahvalnosti Njemu kroz iskrenu ljubav i predanost.
Ovo se praktično pokazuje prateći Božanske smernice otkrivene u Kuranu i Tradiciji proroka.
Zemaljski život je test koji određuje svačiju blizinu Alahu u budućnosti.
Čovek će, ili biti blizu Njega i Njegove ljubavi u Dženetu (raju) ili daleko u Džehenemu (paklu).
U judaističkom pogledu na svet, smisao života je uzvisiti fizički svet i pripremiti ga za svet koji dolazi, mesijansku eru.
Svet koji dolazi može značiti i duhovni zagrobni život, a postoji i debata o eshatološkom poretku.
Međutim, judaizam nije fokusiran na lično spasenje, već na javna (između čoveka i čoveka) i individualna (između čoveka i Boga) duhovna dela na ovom svetu.
Hrišćanstvo ima korene u judaizmu.
Njegova centralna uverenja potiču od učenja Isusa Hrista kako je predstavljeno u Novom zavetu.
Svrha života po hrišćanstvu je u traženju božanskog spasenja kroz Božju milost i Hristovo posredovanje.
Nedavni alternativni hrišćanski teološki diskurs tumači da je Isus pokazao svrhu života koja se sastoji od razvijanja naše saosećajnosti za ljudsku patnju; ipak, konvencionalni hrišćanski stav jeste da su ljudi opravdani verom u Isusovu žrtvu smrti na krstu.
Šta je svrha života? je pitanje koje sebi postave mnogi ljudi u jednom trenutku u životu, često u kontekstu Koja je svrha života?.
Neki popularni odgovori uključuju: Svetlana Đurđević-Lukić Svetlana Đurđević-Lukić (Beograd, 26. decembar 1963 — Beograd, 24. septembar 2016) je bila srpski istoričar, istraživač i jedna od osnivača Centra za istraživanje javnih politika i njegova prva direktorka.
Njena oblast interesovanja je bila američka spoljna politika, ljudska bezbednost, bezbednosna politika, kao i LGBT i prava Roma u Srbiji.
Rođena je 26. decembra 1963. godine u Beogradu.
Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na odeljenju za istoriju.
Magistrirala je Politiku, bezbednost i integracije na Londonskom univerzitetskom koledžu, a takođe se usavršavala na Kolumbija univerzitetu i Univerzitetu u Oksfordu.
Poginula je u saboraćajnoj nesreći 24. septembra 2016. godine u Beogradu gde je i sahranjena.
Četiri dana kasnije, 28. septembra 2016. godine je trebala da brani svoju doktorsku disertaciju na Fakultetu političkih nauka pod naslovom Uloga Ujedinjenih nacija u izgradnji mira: Slučaj istočni Timor Tokom 1990-ih je bila novinarka NIN-a, kao i dopisnica portugalskog nedeljnika Ekspereso i dopisnica portala Transitions Online, Maclean’s, BI-Bi-Si World Service, IWPR.
Bila je članica Radne grupe za izradu akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN 2016-2020 Vlade Republike Srbije, zatim članica Saveta Centra za spoljnu politiku, kao i članica Foruma za međunarodne odnose pri Evropskom pokretu u Srbiji.
Radila je kao istraživač Programa za istraživanja pravde i bezbednosti (-{Justice and Security Research Programme}-) pri Odeljenju za međunarodni razvoj Londonske škole ekonomije i političkih nauka, kao i istraživačica Centra za kontrolu malkalibarskog i lakog naoružanja u Jugositočnoj Evropi (SEESAC) i Misije OEBS-a u Beogradu.
Bila ja angažovana na projektima Ministarstva nauke, Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane.
Takođe, radila je kao istraživačica i saradnica Instituta za međunarodnu politiku i privredu, Instituta za strategijska istraživanja i Insituta Vinča.
Osnovala je 2010. godine Centar za istraživanje javnih politika zajedno sa Brankom Anđelković i Pavlom Golicinom.
Sve do 2016. godine bila je izvršna direktorka tog centra i predsednica izvršnog odbora.
Bila je urednik publikacije The Media and Security Sector Reform in the Western Balkans, Takođe je bila zamenica glavnog urednika časopisa Međunarodna politika i -{Review of International Affairs}-, kao i članica uređivačkog odbora časopisa -{Journal of Regional Security}-.
Ima supruga i dvoje dece.
Centar za istraživanje javnih politika je 2017. godine osnovao fond koji nosi njeno ime i koji nagrađuje dva najbolja rada studenata osnovnih i master studija.
Zorica Dukić Zorica Dukić (Beograd, 2. decembar 1985) srpska je manekenka, pobednica prve sezone rijaliti programa Parovi koji se emitovao na Hepi TV.
Spisak epizoda igrane serije Niki, Riki, Diki i Don Niki, Riki, Diki i Don () je američka igrana TV serija za decu i tinejdžere koju je producirao Nikelodion.
U seriji se radi o Harper četvorkama koje doživljavaju mnoge avanture zajedno sa svojim prijateljima, a ponekad i sa svojim roditeljima.
Oni često upadaju u nevolje.
Napomena: Epizode su raspoređene po redosledu njihovog emitovanja u Srbiji.
Vlado Branković Vlado Branković (Glina, 10. mart 1928 — Sarajevo, 10. jul 1994), bio je jugoslovenski i bosanskohercegovački filmski scenograf.
Radio je scenografiju za filmove Veljka Bulajića, Mirze Idrizovića, Žike Ristića, Stoleta Jankovića, Fadila Hadžića, Voje Nanovića, Žorža Skrigina i druge.
Quam parva sapientia regitur mundus __BEZKN__ An nescis, mi fili, quantilla prudentia mundus regatur lat (izgovor: an nescis mi fili kvantilija prudencija mundus regatur).
Zar ne znaš, sine, s koliko se malo mudrosti upravlja svijetom! Na pitanje jednog portugalskog monaha otkud ludilo svijetom, papa Julije III je odgovorio: Zar ne znaš, sine, s koliko se malo mudrosti upravlja svijetom. (petnaesti u šesnaesti vijek).
Ratovi, genocidi, bolesti, siromaštvo, stradanje djece, govore sa koliko se malo mudrosti vlada ovim svijetom.
Izreka viječno aktuelna.
Toplička okružna liga u fudbalu Toplička okružna liga je jedna od 31 Okružnih liga u fudbalu.